Gde su nestale prave žene?

Nema gde, više, nisam naleteo na izjave tipa:

"ako je pravi muškarac...", "ti da si pravi muškarac...", "da je pravi muškarac on bi platio piće...", "mamin sin, meni treba pravi muškarac..." "da je pravi muškarac on bi te nazvao...on bi se prvi javio..."

Juri se taj neki, pravi muškarac.

Shvatate već na šta ciljam?

Moji pokojni baba i deda su živeli na selu, imali imanje, radili po ceo dan...

Baba gajila petoro dece, prala noge dedi (topla voda u lavor), uveče, kad dođe iz njive...

Nije bila retkost da je zvekne preko usta.

Stoka, njive, kuća, deca, muž... bez tekuće vode u kući, bež veš mašine, bez mašine za sudove...

Pored svega, to šilo, heklalo, plelo... Kuća bila kao apoteka, s'poda da jedeš.

I ona je uvek bila nasmejana, raspoložena i vrlo draga i blaga osoba.

Pre nego što počnete da pričate o emancipaciji i kultivizaciji, bila je vrlo načitana i elokventna, i pročitala, i imala više knjiga nego svi mi njeni unučići zajedno.

Ona nije jedina. Baba od moje žene je ista takva. A znam ih i još.

Za ove današnje devojke/supruge/majke, što poznajem, većina je non stop nadr*ana. Ceo svet joj je nešto dužan. Non stop je depresivna, ništa joj nije kako treba, nije joj nešto auto, restoran, stan...

Gde su ove žene/devojke? Žene koje su ti bile pomoć, podrška, ljubavnica? A ne nešto u šta non-stop moraš da ulažeš, paziš, maziš... da se (ne daj bože) ne naljuti. Da bi (ako zaslužiš) bio srećan, happy wife - happy life?

Ako se već toliko spominje/juri, taj neki, "pravi" muškarac, mislim da smo mi muškarci dužni da učinimo tu čast pravoj ženi.

Ako ih ima, gde su? Jesu li nestale što smo se mi muškarci promenili? Ja ne vidim da je moj, pokojni, deda bio Alen Delon.

P.S. OSUĐUJEM SVAKU VRSTU NASILJA. NE PREPORUČUJEM BILO KOME DA TRPI NASILJE. Brak moje pokojne babe, je ilustracija života na selu osamdesetih godina prošlog veka, namenjena poređenju sa današnjim brakovima.